Biokovo – 'Više sriće nego pameti' (puno slika)

Biokovo 11.04.-(13.04.)14.04. – 'Više sriće nego pameti' tura

Evala ekipa, evo rezultata dugo iščekivane ture od (planirana) 3 dana po Biokovu... Da, znamo da je u pitanju park prirode u kojem nebi smjelo biti kampiranja, itd. Ali mi nismo planirali (a definitivno nismo ni ostvarili) nikakvo kampiranje, paljenje vatre, sječu ili čupanje vegetacije, cilj je bio jedna opuštena hodačka planinska tura, što bi se reklo 'low impact', plinsko mini kuhalo, zezancija u prirodi, šator svako veče, i onda dalje...

Nakon dugog planiranja, promišljanja o opremi, pregledavanja vremenskih prognoza, usklađivanja radnih rasporeda, i ostalih brojnih predradnji, odluka je pala – IDEMO!!! Za tri planirana dana prognoza je dovoljno dobra da bi se odlučili, pa sad, kud puklo da puklo...!

Za ne falit, nismo uspili doć do novog broja mob-a od poznanika koji je jedan od izdavača najnovije planinarske GPS referencirane karte Biokova, kako bi ga malo ispitali o stazama, ali moj bruder je ima knjigu 'Hrvatske planine' u kojoj je segment o Biokovu, i mislili smo, to je onda to jer kartu smo uspili kupiti... Heh...

Okosnica cile priče je da je u knjizi opisano kako od Topića do vrha sv. Ilija ima 4,5 sati hoda... Računamo, kako ćemo ipak bit natovareni, neka bude duplo vrimena, svejedno ćemo imat dovoljno vrimena za sić na drugu stranu, do prvih stanova, i za vidila dignit šator, dug je dan... Eh, naivni bijasmo...

Nebili prikazali koliko naivni, evo karta sa učinjenom rutom, crvena boja je ono što sam ja osobno prigazija, narančasti odvojak na Bast je od prijatelja (od milja na ovom putu nazvanog vranjička divokoza zbog prikazane superiorne kondicije) koji se ipak mora vratit treći dan jer četvrti radi, a roza dio na samom kraju je dio koji je bruder prigazija po asvaltu (nakon šta san ja izdušija konačno i u totalu) tražeći svoju bolju polovicu što je dolazila po nas, i negdi kupit duvan kojeg mu je nestalo treći dan, ali to je tek na kraju priče... Pa, hajd'mo redom...



Dakle, nas trojica, moja malenkost, moj bruder i prijatelj organiziramo se, nađemo ko će nas prevest od Makarske di ćemo ostavili auto i di se priko Makra planiramo spustit (sic!), do Topića odakle krećemo, sve dogovorimo, i jutro 11.04. obasja naše ponosne ruksake... Moj crni ima malo priko 20 kila, njihovi su mrvu ispod 20 kila svaki...



Naravno, kasnimo u polasku, vraćamo se jer smo zaboravili kartu, dolazimo u Makarsku, hvatamo prevoz, krcamo se nekako, i gordo izlazimo podno Topića kod prve markacije planinarske staze...



Od tuda nas nekakav makadam vodi dalje, gazimo mi i zvjeramo za markacijama na svakom percipiranom odvojku, gazimo, gazimo, i padaju prve fotografije...





Pada i prva pauza, uštimavaju se ruksaci, dolazim do spoznaje da mi ruksak prekida cirkulaciju jer naramenice, iako IZGLEDAJU široko, u biti samo uskim dijelom bez podstave drže cijelu težinu, i upilavaju mi se u ramena... Bruder spretno otkine dvije trake spužvastog karimata od 12 mm, i umečući ih pod naramenice taj problem se rješava...



Nastavjamo dalje makadamom, dalje, dalje, sumljivo, idemo sve više prema Omišu, a nebi smjeli... U međuvremenu skontam i da mi fali zatezač preko prsiju, pa ga od konopčića za cime na brzinu improviziram i postavim... Mnogo bolje... I okinem fotku...



Nakon 1,5-2 km od zadnjeg odvojka sa makadama, nama svane da smo promašili i šefa i stanicu... Pa 'ajmo mi lipo nazad, do onog odvojka... Pičimo nazad, nalazimo markaciju malo uz odvojak, i nastavljamo uzbrdo planinarskom stazom... U jednom momentu, kraj, nema dalje staze, kažem ja... Vratimo se malo pa oštro desno, staza izgleda ka i prije, sve pari OK... Ali, već neko vrime nema markacija... Gazimo dalje, staze više skoro i nema, penjemo se nekakvim prizidama, serpentinama, provlačimo se kroz makiju i stabla, svibovinu, draču, dok ne dođemo do zaključka, opet zajeb...



Nakon bezuspješnog pokušavanja lociranja markacija u neposrednoj blizini (a i kiša je počela lagano) odlučimo se vratit nazad do onog mista di je staza 'nestala' na livo... I vratimo se, fakat, sa mista di staza nestaje ne vide se markacije... Ali, samo dva koraka unazad, i markacija ravno uzbrdo vidljiva jasno k'o dan... I tu su mi okinili jednu fotku, da se sitin di san zajeba...



Penjemo se dalje, uspon zna bit i gadan (barem nam se tako činilo tada), izgubili smo lutajuć 2-3 sata, a u polasku isto par sati, tako da smo u gadnom zaostatku... Priroda oko nas je lipa, a ja još uvik relativno čio i oran za slikavanje...

Uspon sve gadniji, mene povremeno 'vataju grčevi u nogama, zastajkujem dok ne prođu, popižđujen na sebe zbog potrošene force u lutanju, i opet pomalo fotkam...







Polako dolazimo do neizbježnog zaključka, moramo tražit misto za šator, nema šanse ništa dalje napravit danas... I sve nam se čini kako ćemo misto za naša dva šatorića na ovim kosinama pronać samo i isključivo uz Božju pomoć... Prolazimo pored jednog malog proširenja di bi MOŽDA moga stat jedan šator, oni manji, ali nema za dva... Zabrinuti malo otpočinemo...



Ali, ka šta se vidi iz naslova, Božja pomoć i srića su uz nas, malo dalje nailazimo na mali šumarak ispod kosine na kojoj je staza, sa mistom za oba šatora... Je malo na nagibu, ali kako ameri kažu, 'Beggers can't be choosers'... Morali smo se oštro nadoli priko sipine spuštat, tako da nije bilo vrimena za slikavanja, već je dosta kasno, nema dana, ali evo slike sa mista na koje smo stigli put 'doli'...



Naravno, dok pokušavamo podignit šatore, počinje kiša, tako da smo u brzini zajebali na mali miljun načina ovi veći (nešto ala Matuka 3, od Maya Maya imenom Savana 3) prilikom natezanja... Jer, prvo se na šipke diže unutrašnji, koji se zbog kiše moči, pa drž'-nedaj, potegni, pa vanjski priko, pa na brzinu učvrsti... Ajme... Srića pa je misto bilo dobro zaklonjeno od vitra položajem i stablima... Bratov mali šator za 2 osobe prvo postavlja na štapove vanjski plašt, tako da su nam stvari ispod njegovog vanjskog plašta dok dižemo ovaj veći... Evo karta sa pozicijom prvog podizanja šatora, cca...



Kad smo nekako digli veliki šator, kiša je prestala, dignut je mali šator pa smo večerali, nešto šta smo ponili od doma, većinom... Ispižđeni, idemo odma leć, kiša ponovo počinje, oluja traje većinu noći, jaka kiša lije, a mi nemamo volje slikavat ništa do sutra, kad je granuo lip i većinom sunčan dan... Krenili se sušit od sinoćnjeg fijaska, posvuda roba, na kamenju, po stablima...

Lino nam se žurit, računamo neka se sve dobro osuši, ima sunca povremeno, marendajemo, uživamo, i većinom glumimo guštere na suncu...









Ali, ne lezi vraže, iako je pretežno sunčano, polije nas mala kišica tako da smo frenetično počeli kupit svu robu i spremat... Onih par sati šta smo sve sušili, sad je kišica opet sjebala, tako da smo samo izgubili vrime... I sad, aj ti uvati zen, i kreni dalje, a već podne... Nekako, priroda nam pomaže, smiruje nas svojon lipoton, pa evo jedna lipa slikica šta je bruder okinija tada...



Krećemo dalje... Nema vitra, lagana kišica pali-gasi, znači lagano 'vodeno' hlađenje, podnošljivo kod nema 'zračnog' hlađenja, dok ne puše vitar... Ja i bruder u majicama kratkih rukava, ne smeta nam kišica jer se 'grijemo' na usponu koji je stvarno zajebano strm, bez ikakvih cik-cak ublažavanja... Prijatelj je obuka jaketu zbog kiše, ali mi se još nedamo...







Gazimo dalje, uzbrdo, uzbrdo, ali nikako da se mrdnemo malo u stranu, put Makarske... Čini nam se da smo stalno na istom mistu, ali noge nam govore kako je definitivno nadmorska visina svaki sat sve veća... Stajemo, malo slikamo, a neko nikako da pusti mobitel iz ruke... Ah, ta ljubav...

Idemo dalje, dalje, penjemo se, i opet mala pauza... Vidimo, sad odozgo, misto di smo prinoćili... Vrime je sve gore, sve češće osim 'vodenog' hlađenja imamo i 'zračno', pa se ja i bruder mislimo o oblačenju jaketa... Jedino šta nas sprječava je 'okomica' kojom sve sve češće moramo penjat 'na sve 4 noge'...











Mislili smo da je do sad bilo teško... ali, nakon par dionica di bi se i divokoza zamislila (usput, vidili smo ovuda i 4-5 divokoza, ali su tako brzo šmugnile da niko nije uspija slikat) koje smo prošli k'o Spajdermen, odluka je da i kad bi tili, više ovuda nema nazad... Ma, nema šanse sa ovolikin ruksakon tu proć nizbrdo... Kako je sad 'zračno' hlađenje i češće od 'vodenog', oblačimo jakete i nastavljamo dalje... Uzbrdo, naravno...





Opet dolazimo da jednog dijela di se čini da markacije 'nestaju'... Ali, naučili smo lekciju, odma se vraćamo iz livog smjera, i krećemo desno, di uskoro nalazimo ponovo markacije... Zajebali smo dva puta kad nije bilo toliko problema, sad ako nan se dogodi treći, ovde gori, jebali smo ježa u leđa... Primjećujemo da na stranu di nema markacija, nema ni brabonjaka od divokoza... Možda su stazu markirali prateći divokoze..? Odsad, samo za brabonjcima idemo...

Nailazimo na malo trave, mrvu ravnijeg terena, potencijalno za šator OK, ali ima još dana, čini nan se, greben je blizu, a tješimo se, kad dođemo na grebensku stazu, valjda će bit malo ispod kreste na sjevernu, blažu stranu, pa će sve ić lakše... Tako da odlučujemo ići dalje, nakon malog odmora, kroz procjep i opet uzbrdo, uzbrdo, uzbrdo... Putem svak gricka polako šta mu drago, prijatelj većinom grožđice, bajame i orase, bruder sušeno voće, marelice, smokve, šljive, a ja obično Snickers ili Mars... I šta uspijen kome drugome malo maznit...







Zaboravih napisat, a nismo ni slikali, prije smo već prošli ploču u stini koja obilježava misto di je poznati prirodoslovac Maksimilijan Mandl (1894-1927) poginija 1927 godine... 'Smrzli' smo se kad smo pročitali da je poginija u mećavi po buri, pazi sad, na Uskršnju nedilju! U ovo vrime, baš kad se mi penjemo!!! Ajme, nisu to bile lipe misli, vidimo kako je to moguće na ovakvoj stazi, i pitamo se, koji to Herkules more do vrha sv. Ilija iz Topića doć' za 4,5 sati... Mi do ovde teško da bi došli za to vrime, bez ikakvog ruksaka... I zato, okinen još par fotki...













Penjemo se dalje, i dalje, i dalje, stalno i uvik samo uvis, ni livo ni desno... Dana je sve manje, iza svakog 'grebena' nalazimo opet drugi 'greben'... Nikako doć do vode koja je ucrtana malo ispod grebena na južnoj strani... Polako smo već zabrinuti i počinjemo se ogledavat za misto di bi digli šatore... Od onog jednog i jedinog mista di smo sinoć spavali nismo vidili ama baš niti jedno pogodno misto, osim onog kod prosjeka, ali to je već daleko iza nas... Počinju nas brige polako pritiskat... Pa san zato, da se opustin, još malo slikava...

Ali, opet, uz Božju pomoć, srića nas nije napustila... Nailazimo na mistašce,taman za utiskat naša dva šatora, malo je nagib ali može se... Kasno je, nema kiše pa je dobro... Dižemo šatore, radimo večeru, konzerve gulaša sa kobajom, ili sa hamburgerom, ili tripice... Dobro je, ka i obično malo plinsko kuhalo nas redno služi, JNA porcije rade svoj posa, čaj, večera, druženje, pričica pod svitlon LED lampi, i lagano u krpe... Ovu noć nema kiše, i nije loše spavat, ne budi bubanje kapi o šator... Evo na karti di smo otprilike spavali drugu noć...



Sutra ujutro, buđenje, i relativno brzo spremanje, polazak... Moramo šta prije do tog jebenog grebena i sv. Ilije, prije toga pokupit malo vode, iako smo svak imali po cca. 5 l vode na početku, već su zalihe dobrano otišle... Nadamo se kako ćemo ipak uspit doć do Makarske danas, jer smo DEBELO iza plana i programa... 'Enti 4,5 sata do sv. Ilije, i ko je to napisa, da mi ga je bilo u šake uvatit to jutro...





Srića, nije predugo penjanja tribalo, i došli smo do vode... Ekipa smo malo stali, i počeli se češat po glavi... Nismo slikali jer nan je bija veći problem di je voda, nema je za vidit, na dnu ograđenog prostora je mogla bit samo lokva, izvor teško, a sad se ne vidi ništa od sniga... Srića, na vrhu kod obzide bila je kamenica, mala, izdubljena iz živog kamena, možda 10-tak litara vode u njoj, vjerojatno kišnice... Pa smo napunili 3 litre u 2 boce... I bili jako zadovoljni sami sa sobon... Za kratko...









I nakopon, ono šta vidimo ka greben iznad sebe je ovi put bija UISTINU greben, dolazimo, prilazimo malom proširenju, i po prvi put vidimo na sjevernu stranu Biokova... Tu malo odmaramo, sigurni kako će sad napokon bit bolje, lakše... Ah, naivci...





Nakon kraćeg odmora, tražimo markacije, i lagana jeza nas hvata, markacije idu direktno desno, malo uzbrdo, ne idu na sjevernu stranu pod greben... Popnemo se malo, i imamo šta vidit... Eno kapelice sv. Ilije Gromovnika, i puta do nje, majko mila, po KRESTI grebena!!!

A šta ćemo, nema nazad, idemo polako... Bruder je u šoku, već je X puta reka da je zna kakva je staza da nikad nebi iša ovuda... Ima kolina u šoku, izletala mu čašica, krivi škerac kolinon, i nema druge nego zvat 112... A na ovon grebenu, neznan ima li smisla i zvat 112 ako se izvrne, ma 'ko će ga skupit, kilometaski pad i livo i desno... A da bude još gore, stalno se moraš spuštat i ponovo penjat, već kako ide kresta grebena... Ide se po samom vrhu kreste, koja je na mista uža i od po' metra... Ajme...







Sad se vidi da ovde ni sjeverna strana nije puno blaža... Vidi se auto-put, Bosna... Gleda se sve samo da se ne vidi kosina niz koju se moreš zakotrljat, ako zapneš... Pa polako, pomalo, uz pokoju sličicu...





Malo-pomalo, eto nas pri sv. Iliji... Definitivno uz Božju pomoć... Nije bilo udara vitra, nije bilo kiše, nije bilo sniga, nije bilo magle/oblaka, sritno smo stigli, hvala dragom Bogu... Sv. Ilija je na 1640 m nadmorske, tu smo došli oko 14 h treći dan... I upitali se, po ko zna koji put, kako i ko bi doša iz Topića do sv. Ilije za 4,5 sati... Evo karta da se bolje vidi di smo došli...



Naravno, morali smo opalit i pokoju sličicu...

Tu smo odahnuli malo, sabrali se, zapalili na oltaru 3 lumina sv. Iliji, upisali se u knjigu... Počeja je padat snig i puvat jak vitar... Temperatura je pala sigurno mrvu ispod nule, puvalo je jugo, ali se osjećalo gore nego bura kod mene doma... Zakuvali smo kranjskih kobasa, malih iz Keruma, fažol i čobanac iz konzerve, i ručali... Naš prijatelj 'the divokoza' se pokaza ka puno fizički spremniji, a kako radi sutra i mora stić doma danas, odlučeno je da njemu ruksak rasteretimo koliko je moguće, i da se on odma uputi na spust prema Bastu... Njemu smo dali fizičku kartu, a bruder je slika segmente karte na svoj smartphone kako bi i mi imali kartu za nazad... Evo na karti di je on odlučija ić...



Njemu smo dali auto, da se može odvest doma kad se nekako iz Basta pribaci u Makarsku... Pozdravili smo se, i on je krenija... Mi smo još malo ostali, preraspodjelili ruksake, i naravno, slikali još koju fotku... Sv. Jure se lipo vidija... Baš tu je moj fotić izgorija bateriju, valjda mu temperatura nije pasala, tako da je dalje samo brat skliava mob-om do kraja, i nema više toliko puno slika...











Po odlasku sa sv. Ilije, mi smo renuli najlakšim pravcem, iako dosta dužim, put Velikog Brda prije Makarske... Spust na Makar je otpa, predaleko je, a i kako auto više neće bit tamo, nije bilo razloga za ić duže, nego spustit se šta prije... Spust put Baškovića i Velikog Brda je opisan ka uređen i lakši, a i na karti se lipo vidi kako priko gustih izohipsi ide cik-cak, pa smo, ovako natovareni, umorni, na rubu kondicije, definitivno odlučili prespavat još jedanu noć, i sutra se dočepat civilizacije... Naravno, kad smo krenuli dalje od sv. Ilije sjevernom stranom, kiša nije prestajala, samo je na neko vrime bila slabija, pa jača, a uskoro smo ušli i u oblak, u kojem ćemo ostat do sutra, dok se ne spustimo mrvu niže...



Taj dan smo završili tražeći markere po kiši, sa povremenim novijim i starim snijegom na samoj stazi... Uspješno smo prošli odvojak za Bast kojim je 'the divokoza' odjezdio u potencijalnu sigurnost... Više nije bilo dramatičnih spuštanja ni penjanja, ali gaženje po snigu na kosini ima svojih 'draži'... Nakon nekog vrimena, skonta san da su bruderove gojze puno bolje ka 'snjegolomac' nego moje vojne čizme, pa san njega pustija naprid, da 'utare' stazu... Njegove su baš snježne gojze, sa potpuno krutim đonom, za automatske dereze, šta na snjegu ima definitivnih prednosti... Ali, zbog krutog đona, ima je problema sa žuljevima, jer stopalo nije radilo gib, nego je samo peta unutar gojze šetala... Nisu pomogli ni flasteri za žuljeve... Ja san do tog momenta bija OK sa svojin čizmama, bez ikakvih žuljeva i problema, osim lošijeg držanja na snjegu... Šta će se sutra drastično prominit... Evo mista na karti di smo zanoćili treću noć...



Našli smo te stanove, i vodu odma iznad njih... Padala je kiša, i bilo je ispod nule... Odlučili smo dignit samo veći šator za nas dvojicu, i kako je kiša padala (a to je vjerojatno bija snig na većoj nadmorskoj visini) opet smo dobrim dijelom sfušali podizanje šatora... No dobro, pomirili smo se, mokri smo, nećemo se osušit tek tako... Srića, dosta smo imali tehničkih materijala u odjeći... Hlače, majice, flisevi, donje rublje, sve je bilo bez ili sa jako malo pamuka, od ovog ili onog brzosušećeg tehničkog materijala... Samo su se 'vijetnamke', i moja stariji model, i bratova noviji model, pokazale ka 'spužve', kupile su vodu i sušile se užasno sporo... A otežale bi od vode samo tako... Bratova je bila ona novija sa uloškom ala poplun, samo on nije ima uložak... Ona ima nekakvu dvostruku košuljicu, a uložak se mora dodat... moja je bila ona stara, sa jednostrukom košuljicom, i nekakvom sintetičkom podstavom od umjetnog krzna... Ljudi moji, ja nisan virova, iako se ispod tog krzna na leđima znojim, a s vanjske strane vuče košuljica (shell) vodu na sebe ispod ruksaka na leđima, UMJETNO 'KRZNO' PODSTAVE JE BILO SUHO!!! Nekako, odvodilo je vlagu u vanjsku košuljicu, a ono ostajalo suho... Čudo... Da su i rukavi mogli bit takvi, nebi je ni skida, jer me vlaga nebi uopće dirala... Ali, rukavi su bili skroz promočeni, i vanjska košuljica, i neka tkanina podstave u rukavima... Znači, oko nas je tu večer izgledalo ovako...



Od cerade 2x3 koja je išla ispod drugog šatora šta sad nije dignut napravili smo privremeni zaklon u nekoj porušenoj suhozidanoj staji... Tu smo lagano prokuhavali nove količine vode, kuhali čaj, grickali šta smo imali, pričali, i smrzavali se... Bruder se dosjetija dobre ideje da vodu koju prokuhamo i ubacimo u boce iskoristimo ka termofor, ubacimo ispod jakete pod pazuh, da nas griju, dok čekamo nove količine vode da prokuha... Na taj način nismo totalno promrzli, jer temperatura je sigurno bila bar mrvu ispod nule, padala je kiša i puva vitar... U međuvremenu samo doznali da je i prijatelj, uz Božju pomoć definitivno, sritno stiga do prvih kuća prije Basta, i odma naletija na neku ekipu koja ga je ponudila bevandon, a za po ure-uru i odbacila autom do Makarske di je skupija naše auto i odveza se doma... Tako da nam je jedan kamen pa' sa srca... Kad smo rješili vode koliko će nam sutra tribat, i dobro sebe rehidrirali zelenim čajem i vodom, pošli smo na spavanje... Iako je površina na kojoj smo digli šator od svih do sad bila sa najmanjim nagibom, bila je najgobavija, i najlošije smo spavali... Nije bilo oluje, kiša je lagano kapila cilu noć, ali bilo je OK... Jutro nas je dočekalo mokro, odlučili smo uopće ne oblačit jakete, nego obuć kišne nadhlače i fliseve i ostalo ispod ponča... Pomiriš se da si morak, i gotovo... Sve skupa je to izgledalo ovako...

Pokupili smo se i krenili polako... Ka šta san i naslutija jučer, moje vojne kožne čizme nisu bile dorasle izazovu stalne kiše, mokre trave i sniga, pa su vrlo brzo na šavovima skroz promočile... Ja san se pomirija sa ton činjenicon, i lagano smo dobro napredovali... Bili smo u oblaku, padala je kiša, na mista je dobro puva vitar, dovoljno da te baci ako te uvati na krivu nogu, markacije nisu bile lake za nać jer su na mista bile stare i isprane...



Ali, opet smo imali Božju ruku za oslonac... Kod prvog skretanja za Šibenik i Borovac, skoro smo produžili ravno, šta bi nas bacilo prema centru Biokova, i produžilo nam agoniju samo tako, morali bi se ili vraćat prema Velikom Brdu, ili ić na Makar, još dalje... Ali, na sriću, ja san se mrvu okliznija, zasta i pogleda priko neke prizide, bruder me krajičkom oka vidija i okrenija se pitat šta gledan... Tako je vidija, na stini iza mene, nacrtano raskrižje koje se iz našeg smjera nije vidilo uopće... Srića...! to je bilo na jednon ovakvon mistu, nije ovde, ali slično...



Dalje smo samo gazili, šljapkali... To jutro samo doručkovali, ja jedan Mars i dvi debele kocke čokolade za kuhanje, bruder malo sušenog voća i dvi debele kocke čokolade za kuhanje... Imali smo dovoljno vode, i pili smo po malo kod svakog odmora... Nije više bilo tako teško, ali ostalo je još dosta puta za proć... Išli smo dobro, nismo više promašili niti jedno križanje, i nakon nekog vrimena naletili smo na zadnju dionicu, spust prema Makarskoj... Pisalo je na znaku da do Velikog Brda ima 2,5 sata, ali nama je tribalo možda malo manje od 4 sata... Sad je počelo pravo gubljenje visine, pravo spuštanje... Provirila je i Makarska ponovo po prvi puta, sramežljivo...



Tu smo opet malo stali, ručali svaki po 4 debele kocke čokolade za kuhanje, i nastavili dalje... Iako je staza bila dobra, išla u cik-cak da smanji nagib, isto je bilo problematičnih djelova sa sipinom i praktički šljunkom... Srićon, kiša je prestala na početku samog spusta... Ali, težak ruksak i umor su doprinjeli problemu, i ja san u pokušaju da prilikom klizanja ne padnen u ponor nabija, prvo livi, pa desni palac, pa onda opet livi di san osjetija kako se odvaja nokat od palca... Brrrrr.... Nakon toga, još san usporija, jer svaki pa i blagi dodir palčeva unutar čizme je bio bolan... Ali, Makarska je bila sve bliža...



Spuštanje se nastavljalo nesmiljeno dalje... Hodao sam neprirodno, samo kako bi što manje nabija palčeve... Ali, išlo je nekako... Prolazili smo razne dionice, samo nikako da se spustimo do kraja...





Naišli smo i na špilju u stini, ka da je neko prigrađiva i koristija za nešto u neko doba... Ko zna koliko je duboka, i ima li sada nekih novih stanovnika...?



Naposljetku smo došli do nekakvog makadama, sa znakom da ima priko ure do Velikog Brda... Selo Baškovići bi tribalo bit bliže, prema karti tu počinje asvalt, i ja san sebi zacrta to ka cilj... Reka san sebi, kad vidin asvalt, to je to, ja ne iden dalje... Još je bruder okinija jednu sliku put Biokova, sa makadama, za uspomenu...



Mislija san da je spuštanje problem, ali otkrija san da je hodanje po makadamu sa nabijenim palčevima još gore... Srićon, nakon možda kilometra staza opet silazi sa puta, prema Baškovićima... Jebate, nikako doć do tih prvih kuća, za popizdit, ideš, ideš, i nikako, a odozgo su izgledale tako blizu... Ipak, uskoro ulazimo u selo, i malo kasnije, prateći markacije, priko jedne kuće koja je izgorila i pala na samu stazu, dolazimo do crkve i groblja, i početka asvalta... Ja ne mogu više, bacan sve sa sebe, bruder skida ruksak i odlazi niz asvaltiranu cesticu put Velikog Brda i magistrale, u susret svojoj boljoj polovici i Kerumu di će kupit duvan i bocu vode... Bio je malo iza 18 sati... Odmaram, i u džepu pronalazim malo pakiranje M&M's, koje pozobljem sa zadnjom vodom u slast... Možda malo manje od uru kasnije, Bruder se vraća po mene i ruksake, i odlazimo kući, napokon, dan duže od planiranog, nabijenih nogu, ali živi i zdravi... Evo karta zadnjeg dana...



Doma san doša, istušira se, i onesvistija, čim su mi to moje cure dopustile... Sutra san u šoku skonta da san izgubija skoro 5 kila težine, i da su mi noge, stopala, u totalnom šoku, modre, žute, krvavo podlivene, natekle 3 broja veće, i da će mi sigurno livi, ako ne i oba, nokta sa palca otpast... Ali, živi smo, zdravi smo, obzirom šta je sve moglo poć krivo, uz Božju pomoć prošli smo ka cviće u pitaru... Prvom prilikom gren platit misu, i upalit sviću, u sv. Dominika na Pazaru, crkvu di san se krstija, pričestija, krizma i oženija... Sljedeća 'avantura' će bit, ako ikako bude moguće, baš to, avantura u navodne znakove, a više zezancija, druženje i zabava... Na nekoj pitomijoj planini...

Do sljedećeg putopisa, pozdrav...

čestitam! vidim, uživali ste. ajde, meni bi koristilo skinuti 5 kg u 3 dana

...na svu sreću Bog čuva ...ovake ko mi....pa šta će kad nam ni da pameti.
..svaka čast momci...a sad mislim da je vrime da dođete na ovu Baranjsku planinu ( 262 m) gdje vrebaju još veće opasnosti: za jetru, tlak, liniju...
..još jednom: ČESTITAM...

@goxxon:

Staza ti je opisana, 20 kila na leđa, i pravac Biokovo... Uspjeh zagarantiran...



P.S. i nije 3 nego u 4 dana...

Dobra reportaza nema sta... malo ste crkli al isplatilo se ...barem ste dobili dobre forke

Ahhh... dobra pustolovina, ja nakon takvih instant postanem bolji vjernik i uzmem par miseci odmora od planina. XD Al isto se kasnije lipo sitit.

Slike su super, pogotovo je lipo bilo vidit da si uvatia i onu staru gradinu, jedva se od nje šta vidi sad

Varljiva planina, još kad se Česi upute s šlapama i u kratkim rukavima...
Svaka čast unatoč pehovima

E i špilja je Bubnjevača, živilo se u njoj i prije 6000 godina, sad je pusta

@Zagoraman1911 - možeš li mi pokazat na koju staru gradinu misliš...?

Inače, ako mislite da je ovo bilo teško, pročitajte OVO:

http://www.ekstrem.hr/index.php?/planinarenje/qbiokovski-vukq.html

Ma nema ŠANSE da bi ja to pokuša, još u prvi misec, na Biokovu...

Iako, nama je i ova tura bila toliko teška, pa bi predložili svim urbanim ljenjivcima ka šta san ja, da oni koji ponove ovakav 'epohalan' uspjeh u 3-4 dana, dobiju titulu 'Biokovski puž'...



Ono, polako, ali sigurno, i OMNIA MEA MECUM PORTO...

Slika gdje je manji greben sa nekoliko borova i koji gleda prema moru, još ako je dobar pogled i greben strm, odlična promatračnica

Ova priča mi je bila takav gušt za pročitati kao da "gledam" neki dobar dokumentarac. Dečki, svaka čast

JAKO LIJEPO,svaka vam čast.Volio bih jednom ići na Biokovo,valjda oću

jednom sam se izgubio na Sljemenu..nakon 3 sata hoda izišao u sjevernom Zagrebu ( Mikulići )...poslije dok su mi kolege pomagale skinuti krpelja...izjavio sam :...a kod nas dole na Biokovu kad se izgubiš ili te nikad ne nađu...ili te nađu mrtvog....

Ma ja se izgubija jednom i na Mosoru, krenija iz Sitno Gornjeg prema Žrnovnici, nakon šta san provea dan gori kod doma, ali uskoro pogubia markacije (sic!) koje su bile stare i izbljedile, luta, tražija, naletija na markacije u drugom smjeru, nazad za Sitno Gornje, krenija po njima nazad, i taman prid mrak stiga na zadnji bus za ST...

Da, "Bijakovo" je zehebano što se tiče promjene vremena... i ja sam zadnji put "dušu ispustija" na jednodnevnoj relaciji Roglići - Čulija - Sutvid - Sv. Rok - Luetići. Izmjenilo se 3 godišnja doba u par sati...

Poznam osobno par momaka iz Makarskog "Ekstrema" i to su žilave ljudine svi od reda, Većina u boljoj kondiciji od dosta aktivnih članova Splitske stanice GSS-a. To znam jer sam planinario ture s obe ekipe. Samo to nije moj stil planinarenja (volim povremeno stat, uživat, okinit koju fotku...) niti imam toliko kondicije da bi njih pratio u stopu, a da ne otegnem papke na vrhu.

Također se redovito i gubim po planinama, zadnji put u 6. misecu prošle god na S. Velebitu... Nisan se baš skroz izgubija da ne znan di san par sati nego više promašija markaciju (stazu) i nešto iza Šatorine krenija obilaznicom koja je dosta duža i s cik cak usponima gore dole kroz šumu... i naravno uvatila me noć, stiga do PD Alan oko 23:30 umjesto oko planiranih 20:00 Da nije bilo naglavne + ručne šterike yebo bi ježa... + u oblaku i uz stazu za mnom se non stop čulo neugodno roktanje divlje/ih svinja... Medvida i ostale živine srića nije bilo, al od tad definitivno znam zašto Navi nosi napetog glocka po Velebitu... I da nikad ne idite u planinu sami niti samo komade puta, ka ja. Bar ne bez 2 moba, sat telefona, poštenog GPS-a + papirnate karte i glocka.

hm,gun nosim u planinu samo zbog bučnih gostiju u planinarskom domu koje se ne da drukčije uvjeriti da budu tihi,ostala živina bježi sama,nema boljeg nego prosamovati par ili više dana gore,to je privilegija.ha,dobro si opremljen,Igsy.

Ma regeneracija duše i tila...(ovo drugo nakon par dana odmora)

Odlična reportaža i slike ... nekada sam svako ljetno slobodno doba izmedju juna i septembra preživio u Julijskim Alpama a zadnjih deset godina ne stignem a i žena više voli more nego planinu pa moram familiji odstupiti sve svoje slobodno vrijeme ... Možda me ove godine kolega Bobrock spasi pa s njim pobegnemo skupa preko vikenda u planine ...

Bitno je da ste se snašli i odradili turu do kraja. Svaka čast. Zanimljiva reportaža i super su slike planine.

Čestitke na super reportaži i na super slikama .. Svaka vam čast na energiji ...

Čovjeće, Škiljo i drugi prosjaci iz Zagvozda su istu turu i nazad radili za jedan dan kad bi išli na more prosjačit i napoličarit, a vama je trebalo tri dana...????

Jebiga, lako bi bilo da smo imali tovara...